Nauk Asafov. Čuj, narode moj, nauk moj, prigni uho svoje k rečima usta mojih.
Otvaram za priču usta svoja,
kazaću stare pripovetke.
Šta slušasmo i doznasmo,
i što nam kazivaše oci naši,
Nećemo zatajiti od dece njihove,
naraštaju poznom javićemo
slavu Gospodnju i silu Njegovu i čudesa koja je učinio.
Svedočanstvo podiže u Jakovu,
i u Izrailju postavi zakon,
koji dade ocima našim da ga predadu deci svojoj;
Da bi znao potonji naraštaj,
deca koja će se roditi,
pa i oni da bi kazivali svojoj deci.
Da polažu na Boga nadanje svoje,
i ne zaboravljaju dela Božijih,
i zapovesti Njegove da drže;
I da ne budu kao oci njihovi,
rod nevaljao i uporan,
rod koji ne beše čvrst srcem svojim,
niti veran Bogu duhom svojim.
Sinovi Jefremovi naoružani, koji streljaju iz luka,
vratiše se natrag, kad beše boj.
Ne sačuvaše zavet Božji,
i po zakonu Njegovom ne hteše hoditi.
Zaboraviše dela Njegova,
i čudesa, koja im je pokazao,
Kako pred očima njihovim učini čudesa
u zemlji misirskoj, na polju Soanu;
Razdvoji more, i provede ih,
od vode načini zid;
I vodi ih danju oblakom,
i svu noć svetlim ognjem;
Raskida stene u pustinji,
i poji ih kao iz velike bezdane;
Izvodi potoke iz kamena,
i vodi vodu rekama.
Ali oni još jednako grešiše Njemu,
i gneviše Višnjeg u pustinji.
I kušaše Boga u srcu svom,
ištući jela po volji svojoj,
I vikaše na Boga,
i rekoše: „Može li Bog zgotoviti trpezu u pustinji?”
Evo! On udari u kamen, i poteče voda,
i reke ustadoše;
može li i hleba dati?
Hoće li i mesa postaviti narodu svom?
Gospod ču i razljuti se,
i oganj se razgore na Jakova,
i gnev se podiže na Izrailja.
Jer ne verovaše Bogu
i ne uzdaše se u pomoć Njegovu.
Tada zapovedi oblacima odozgo,
i otvori vrata nebeska,
I pusti, te im podažde mana za jelo,
i hleb nebeski dade im.
Hleb anđeoski jeđaše čovek;
posla im jela do sitosti.
Pusti nebom ustoku,
i navede silom svojom jug;
I kao prahom zasu ih mesom,
i kao peskom morskim pticama krilatim;
Pobaca ih sred logora njihovog,
oko šatora njihovih.
I najedoše se
i dade im šta su želeli.
Ali ih još i ne prođe želja,
još beše jelo u ustima njihovim,
Gnev se Božji podiže na njih
i pomori najjače među njima,
i mladiće u Izrailju pobi.
Preko svega toga još grešiše,
i ne verovaše čudesima Njegovim.
I pusti, te dani njihovi prolaziše uzalud,
i godine njihove u strahu.
Kad ih ubijaše, onda pritecahu k Njemu,
i obraćahu se i iskahu Boga;
I pominjahu da je Bog odbrana njihova,
i Višnji Izbavitelj njihov.
Laskahu Mu ustima svojim,
i jezikom svojim lagahu Mu.
A srce njihovo ne beše Njemu verno,
i ne behu tvrdi u zavetu Njegovom.
Ali On beše milostiv,
i pokrivaše greh, i ne pomori ih,
često zaustavljaše gnev svoj,
i ne podizaše sve jarosti svoje.
Opominjaše se da su telo,
vetar, koji prolazi i ne vraća se.
Koliko Ga puta rasrdiše u pustinji,
i uvrediše u zemlji gde se ne živi!
Sve nanovo kušaše Boga,
i Sveca Izrailjevog dražiše.
Ne sećaše se ruke Njegove
i dana, u koji ih izbavi iz nevolje,
U koji učini u Misiru znake svoje
i čudesa svoja na polju Soanu;
I provrže u krv reke njihove i potoke njihove,
da ne mogoše piti.
Posla na njih bubine da ih kolju,
i žabe da ih more.
Letinu njihovu dade crvu,
i muku njihovu skakavcima.
Vinograde njihove pobi gradom,
i smokve njihove slanom.
Gradu predade stoku njihovu,
i stada njihova munji.
Posla na njih ognjeni gnev svoj,
jarost, srdnju i mržnju,
četu zlih anđela.
Ravni stazu gnevu svom,
ne čuva duše njihove od smrti,
i život njihov predade pomoru.
Pobi sve prvence u Misiru,
prvi porod po kolibama Hamovim.
I povede narod svoj kao ovce,
i vodi ih kao stado preko pustinje.
Vodi ih pouzdano, i oni se ne bojaše,
a neprijatelje njihove zatrpa more.
I dovede ih na mesto svetinje svoje,
na ovu goru, koju zadobi desnica Njegova.
Odagna ispred lica njihovog narode;
žrebom razdeli njihovo dostojanje,
i po šatorima njihovim naseli kolena Izrailjeva.
Ali oni kušaše i srdiše Boga Višnjeg
i uredbe Njegove ne sačuvaše.
Odustaše i odvrgoše se, kao i oci njihovi,
slagaše kao rđav luk.
Uvrediše Ga visinama svojim,
i idolima svojim razdražiše Ga.
Bog ču i razgnevi se
i rasrdi se na Izrailja veoma.
Ostavi naselje svoje u Silomu,
šator, u kome življaše s ljudima.
I opravi u ropstvo slavu svoju
i krasotu svoju u ruke neprijateljeve.
I predade maču narod svoj,
i na dostojanje svoje zaplamte se.
Mladiće njegove jede oganj,
i devojkama njegovim ne pevaše svatovskih pesama;
Sveštenici njegovi padaše od mača,
i udovice njegove ne plakaše.
Najposle, kao iza sna probudi se Gospod,
prenu se kao junak kad se napije vina.
I pobi neprijatelje svoje s leđa,
večnoj sramoti predade ih.
I ne hte šator Josifov,
i koleno Jefremovo ne izabra.
Nego izabra koleno Judino,
goru Sion, koja Mu omile.
I sagradi svetinju svoju kao gornje svoje stanove,
i kao zemlju utvrdi je doveka.
I izabra Davida, slugu svog,
i uze ga od torova ovčijih,
I od dojilica dovede ga
da pase narod Njegov, Jakova,
i nasledstvo Njegovo, Izrailja.
I on ih pase čistim srcem,
i vodi ih mudrim rukama.
