Načelniku pevača Idutunovih. Asafov psalam. Glas moj ide k Bogu, i ja prizivam Njega; glas moj ide k Bogu, i On će me uslišiti.
U dan tuge svoje tražih Gospoda;
noću je ruka moja podignuta, i ne spušta se;
duša moja neće da se uteši.
Pominjem Boga, i uzdišem;
razmišljam, i trne duh moj.
Držim oči svoje da su budne;
klonuo sam, i ne mogu govoriti.
Prebrajam stare dane i godine od vekova.
Opominjem se pesama svojih noću;
razgovaram se sa srcem svojim,
i ispitujem duh svoj:
„Zar će se doveka gneviti na nas Gospod,
i neće više ljubiti?
Zar je zasvagda prestala milost Njegova,
i reč se prekinula od kolena na koleno?
Zar je zaboravio milostiv biti
i u gnevu zatvorio milosrđe svoje?”
I rekoh: Žalosna je za mene ova promena desnice Višnjega.
Pamtim dela Gospodnja;
pamtim pređašnje čudo Tvoje.
Mislio sam o svim delima Tvojim,
razmišljao o radnji Tvojoj;
Bože! Put je Tvoj svet;
koji je Bog tako velik kao Bog naš?
Ti si Bog, koji si činio čudesa,
pokazivao silu svoju među narodima;
Mišicom si odbranio narod svoj,
sinove Jakovljeve i Josifove.
Videše Te vode, Bože, videše Te vode,
i ustreptaše, i bezdane se zadrmaše.
Iz oblaka lijaše voda,
oblaci davahu glas,
i strele Tvoje lećahu.
Grmljahu gromovi Tvoji po nebu;
munje Tvoje sevahu po vasiljenoj,
zemlja se tresaše i njihaše.
Po moru beše put Tvoj,
i staze Tvoje po velikoj vodi,
i trag Tvoj ne poznavaše se.
Vodio si narod svoj kao ovce rukom Mojsijevom i Aronovom.
