Hvalite Gospoda, jer je dobar;
jer je doveka milost Njegova.
Tako neka kažu koje je izbavio Gospod,
koje je izbavio iz ruke neprijateljeve,
Skupio ih iz zemalja,
od istoka i zapada, od severa i mora.
Lutaše po pustinji gde se ne živi,
puta gradu naseljenom ne nahodiše;
Behu gladni i žedni,
i duša njihova iznemagaše u njima;
Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj;
i izbavi ih iz nevolje njihove.
I izvede ih na prav put,
koji ide u grad naseljeni.
Neka hvale Gospoda za milost Njegovu,
i za čudesa Njegova radi sinova ljudskih!
Jer siti dušu taštu,
i dušu gladnu puni dobra.
Sedeše u tami i u senu smrtnom,
okovani u tugu i u gvožđe;
Jer ne slušaše reči Božijih,
i ne mariše za volju Višnjeg.
On poništi srce njihovo stradanjem;
spotakoše se, i ne beše koga da pomogne.
Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj,
i izbavi ih iz nevolje njihove;
Izvede ih iz tame i sena smrtnog,
i raskide okove njihove.
Neka hvale Gospoda za milost Njegovu,
i za čudesa Njegova radi sinova ljudskih!
Jer razbi vrata bronzana,
i prevornice gvozdene slomi.
Bezumnici stradaše za nevaljale puteve svoje,
i za nepravde svoje.
Svako se jelo gadilo duši njihovoj,
i dođoše do vrata smrtnih.
Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj,
i izbavi ih iz nevolje njihove.
Posla reč svoju i isceli ih,
i izbavi ih iz groba njihovog.
Neka hvale Gospoda za milost Njegovu,
i za čudesa Njegova radi sinova ljudskih!
I neka prinesu žrtvu za hvalu,
i kazuju dela Njegova u pesmama!
Koji plove po moru na korabljima,
i rade na velikim vodama,
Oni su videli dela Gospodnja,
i čudesa Njegova u dubini.
Kaže, i diže se silan vetar,
i ustaju vali na njemu,
Dižu se do nebesa i spuštaju do bezdana:
duša se njihova u nevolji razliva;
Posrću i ljuljaju se kao pijani;
sve mudrosti njihove nestaje.
Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj,
i izvede ih iz nevolje njihove.
On obraća vetar u tišinu,
i vali njihovi umuknu.
Vesele se kad se stišaju,
i vodi ih u pristanište koje žele.
Neka hvale Gospoda za milost Njegovu,
i za čudesa Njegova radi sinova ljudskih!
Neka Ga uzvišuju na saboru narodnom,
na skupštini starešinskoj slave Ga!
On pretvara reke u pustinju,
i izvore vodene u suhotu,
Rodnu zemlju u slanu pustaru
za nevaljalstvo onih koji žive na njoj.
On pretvara pustinju u jezera,
i suvu zemlju u izvore vodene,
I naseljava onamo gladne.
Oni zidaju gradove za življenje;
Seju polja,
sade vinograde
i sabiraju letinu.
Blagosilja ih i množe se jako,
i stoke im ne umanjuje.
Pre ih beše malo,
padahu od zla i nevolje, što ih stizaše.
On sipa sramotu na knezove,
i ostavlja ih da lutaju po pustinji gde nema puteva.
On izvlači ubogoga iz nevolje,
i plemena množi kao stado.
Dobri vide i raduju se,
a svako nevaljalstvo zatiskuje usta svoja.
Ko je mudar, neka zapamti ovo,
i neka poznaju milosti Gospodnje.
