Psalam Davidov. Blagosloven Gospod, grad moj, koji uči ruke moje boju, prste moje ratu,
Dobrotvor moj i ograda moja,
utočište moje i Izbavitelj moj,
Štit moj, Onaj u koga se uzdam,
koji mi pokorava narod moj.
Gospode! Šta je čovek, te znaš za nj,
i sin smrtnoga, te ga paziš?
Čovek je kao ništa;
dani su njegovi kao sen, koji prolazi.
Gospode! Savij nebesa svoja, i siđi;
dotakni se gora, i zadimiće se.
Sevni munjom, i razagnaj ih;
pusti strele svoje, i raspi ih.
Pruži ruku svoju s visine, izbavi me
i izvadi me iz vode velike,
iz ruku tuđinaca,
Kojih usta govore ništavne stvari,
i kojih je desnica desnica lažna.
Bože! Pesmu novu pevaću Ti,
u psaltir od deset žica udaraću Tebi,
Koji daješ spasenje carevima,
i Davida slugu svog izbavljaš od ljutog mača.
Izbavi me i otmi me iz ruke tuđinaca,
kojih usta govore ništavne stvari,
i kojih je desnica desnica lažna.
Sinovi naši neka budu kao bilje,
koje veselo odraste u mladosti;
kćeri naše kao stupovi
prekrasno izrađeni u dvoru;
Žitnice naše pune,
obilne svakim žitom;
ovce naše nek se množe na hiljade i na sto hiljada
po stanovima našim.
Volovi naši neka budu tovni;
neka ne budu napadanja, ni bežanja,
ni tužnjave po ulicama našim.
Blago narodu, u kog je sve ovako!
Blago narodu, u kog je Gospod Bog!
