Molitva nevoljnoga, kad mu je teško, pa pred Gospodom izliva tugu svoju. Gospode! Čuj molitvu moju, i vika moja nek izađe preda Te.
Nemoj odvratiti lice svoje od mene;
u dan kad sam u nevolji prigni k meni uho svoje,
u dan kad Te prizivam, pohitaj, usliši me.
Jer prođoše kao dim dani moji,
kosti moje kao topionica ogoreše.
Pokošeno je kao trava i posahlo srce moje,
da zaboravih jesti hleb svoj.
Od uzdisanja mog
prionu kost moja za meso moje.
Postadoh kao gem u pustinji;
ja sam kao sova na zidinama.
Ne spavam,
i sedim kao ptica bez druga na krovu.
Svaki dan ruže me neprijatelji moji,
i koji su se pomamili na mene, mnom se uklinju.
Jedem pepeo kao hleb,
i piće svoje rastvaram suzama.
Od gneva Tvog i srdnje Tvoje;
jer podigavši me bacio si me.
Dani su moji kao sen, koji prolazi,
i ja kao trava osuših se.
A Ti, Gospode, ostaješ doveka,
i spomen Tvoj od kolena do kolena.
Ti ćeš ustati, smilovaćeš se na Sion,
jer je vreme smilovati se na nj,
jer je došlo vreme;
Jer slugama Tvojim omile i kamenje njegovo,
i prah njegov žale.
Tada će se neznabošci bojati imena Gospodnjeg,
i svi carevi zemaljski slave Njegove;
Jer će Gospod sazidati Sion,
i javiti se u slavi svojoj;
Pogledaće na molitvu onih koji nemaju pomoći,
i neće se oglušiti molbe njihove.
Napisaće se ovo potonjem rodu,
i narod nanovo stvoren hvaliće Gospoda.
Što je prinikao sa svete visine svoje,
Gospod pogledao s neba na zemlju.
Da čuje uzdisanje sužnjevo,
i odreši sinove smrtne;
Da bi kazivali na Sionu ime Gospodnje
i hvalu Njegovu u Jerusalimu,
Kad se skupe narodi i carstva
da služe Gospodu.
Strošio je na putu krepost moju,
skratio dane moje.
Rekoh: Bože moj! Nemoj me uzeti u polovini dana mojih.
Tvoje su godine od kolena do kolena.
Davno si postavio zemlju,
i nebesa su delo ruku Tvojih.
To će proći, a Ti ćeš ostati;
sve će to kao haljina ovetšati,
kao haljinu promenićeš ih i promeniće se.
Ali Ti si taj isti
i godine Tvoje neće isteći.
Sinovi će sluga Tvojih živeti,
i seme će se njihovo utvrditi pred licem Tvojim.
