Psalam Asafov. Ta dobar je Bog Izrailju, onima koji su čista srca.
A noge moje umalo ne zađoše,
umalo ne popuznuše stopala moja,
Jer se rasrdih na bezumnike
videći kako bezbožnici dobro žive.
Jer ne znaju za nevolju do same smrti,
i telo je njihovo pretilo.
Na poslovima čovečijim nema ih,
i ne muče se s drugim ljudima.
Toga radi optočeni su oholoću kao ogrlicom,
i obučeni u obest kao u stajaće ruho.
Od debljine izbuljeno im je oko,
srce puno klape.
Podsmevaju se,
pakosno govore o nasilju, oholo govore.
Usta svoja dižu u nebo,
i zemlju prolazi jezik njihov.
I zato se onamo navraćaju neki iz naroda njegovog,
i piju vodu iz punog izvora.
I govore: Kako će razabrati Bog?
Zar Višnji zna?
Pa eto, ovi bezbožnici
srećni na svetu umnožavaju bogatstvo.
Zar, dakle, uzalud čistim srce svoje,
i umivam bezazlenošću ruke svoje,
Dopadam rana svaki dan,
i muke svako jutro?
Kad bih kazao: Govoriću kao i oni,
izneverio bih rod sinova Tvojih.
I tako stadoh razmišljati da bih ovo razumeo;
ali to beše teško u očima mojim.
Dok najposle ne uđoh u svetinju Božiju,
i doznah kraj njihov.
Ta na klizavom mestu postavio si ih,
i bacaš ih u propast!
Kako začas propadaju, ginu,
nestaje ih od nenadne strahote!
Kao san, kad se čovek probudi,
tako probudivši ih, Gospode,
u ništa obraćaš utvaru njihovu.
Kad kipljaše srce moje
i rastrzah se u sebi,
Tada bejah neznalica i ne razumevah;
kao živinče bijah pred Tobom.
Ali sam svagda kod Tebe,
Ti me držiš za desnu ruku.
Po svojoj volji vodiš me,
i posle ćeš me odvesti u slavu.
Koga imam na nebu?
I s Tobom ništa neću na zemlji.
Čezne za Tobom telo moje i srce moje;
Bog je grad srca mog i deo moj doveka.
Jer evo koji odstupiše od Tebe, ginu;
Ti istrebljavaš svakog koji čini preljubu ostavljajući Tebe.
A meni je dobro biti blizu Boga.
Na Gospoda polažem nadanje svoje,
i kazivaću sva čudesa Tvoja.
