Наук Асафов. Чуј, народе мој, наук мој, пригни ухо своје к речима уста мојих.
Отварам за причу уста своја,
казаћу старе приповетке.
Шта слушасмо и дознасмо,
и што нам казиваше оци наши,
Нећемо затајити од деце њихове,
нараштају позном јавићемо
славу Господњу и силу Његову и чудеса која је учинио.
Сведочанство подиже у Јакову,
и у Израиљу постави закон,
који даде оцима нашим да га предаду деци својој;
Да би знао потоњи нараштај,
деца која ће се родити,
па и они да би казивали својој деци.
Да полажу на Бога надање своје,
и не заборављају дела Божијих,
и заповести Његове да држе;
И да не буду као оци њихови,
род неваљао и упоран,
род који не беше чврст срцем својим,
нити веран Богу духом својим.
Синови Јефремови наоружани, који стрељају из лука,
вратише се натраг, кад беше бој.
Не сачуваше завет Божји,
и по закону Његовом не хтеше ходити.
Заборавише дела Његова,
и чудеса, која им је показао,
Како пред очима њиховим учини чудеса
у земљи мисирској, на пољу Соану;
Раздвоји море, и проведе их,
од воде начини зид;
И води их дању облаком,
и сву ноћ светлим огњем;
Раскида стене у пустињи,
и поји их као из велике бездане;
Изводи потоке из камена,
и води воду рекама.
Али они још једнако грешише Њему,
и гневише Вишњег у пустињи.
И кушаше Бога у срцу свом,
иштући јела по вољи својој,
И викаше на Бога,
и рекоше: „Може ли Бог зготовити трпезу у пустињи?”
Ево! Он удари у камен, и потече вода,
и реке устадоше;
може ли и хлеба дати?
Хоће ли и меса поставити народу свом?
Господ чу и разљути се,
и огањ се разгоре на Јакова,
и гнев се подиже на Израиља.
Јер не вероваше Богу
и не уздаше се у помоћ Његову.
Тада заповеди облацима одозго,
и отвори врата небеска,
И пусти, те им подажде мана за јело,
и хлеб небески даде им.
Хлеб анђеоски јеђаше човек;
посла им јела до ситости.
Пусти небом устоку,
и наведе силом својом југ;
И као прахом засу их месом,
и као песком морским птицама крилатим;
Побаца их сред логора њиховог,
око шатора њихових.
И наједоше се
и даде им шта су желели.
Али их још и не прође жеља,
још беше јело у устима њиховим,
Гнев се Божји подиже на њих
и помори најјаче међу њима,
и младиће у Израиљу поби.
Преко свега тога још грешише,
и не вероваше чудесима Његовим.
И пусти, те дани њихови пролазише узалуд,
и године њихове у страху.
Кад их убијаше, онда притецаху к Њему,
и обраћаху се и искаху Бога;
И помињаху да је Бог одбрана њихова,
и Вишњи Избавитељ њихов.
Ласкаху Му устима својим,
и језиком својим лагаху Му.
А срце њихово не беше Њему верно,
и не беху тврди у завету Његовом.
Али Он беше милостив,
и покриваше грех, и не помори их,
често заустављаше гнев свој,
и не подизаше све јарости своје.
Опомињаше се да су тело,
ветар, који пролази и не враћа се.
Колико Га пута расрдише у пустињи,
и увредише у земљи где се не живи!
Све наново кушаше Бога,
и Свеца Израиљевог дражише.
Не сећаше се руке Његове
и дана, у који их избави из невоље,
У који учини у Мисиру знаке своје
и чудеса своја на пољу Соану;
И проврже у крв реке њихове и потоке њихове,
да не могоше пити.
Посла на њих бубине да их кољу,
и жабе да их море.
Летину њихову даде црву,
и муку њихову скакавцима.
Винограде њихове поби градом,
и смокве њихове сланом.
Граду предаде стоку њихову,
и стада њихова муњи.
Посла на њих огњени гнев свој,
јарост, срдњу и мржњу,
чету злих анђела.
Равни стазу гневу свом,
не чува душе њихове од смрти,
и живот њихов предаде помору.
Поби све првенце у Мисиру,
први пород по колибама Хамовим.
И поведе народ свој као овце,
и води их као стадо преко пустиње.
Води их поуздано, и они се не бојаше,
а непријатеље њихове затрпа море.
И доведе их на место светиње своје,
на ову гору, коју задоби десница Његова.
Одагна испред лица њиховог народе;
жребом раздели њихово достојање,
и по шаторима њиховим насели колена Израиљева.
Али они кушаше и срдише Бога Вишњег
и уредбе Његове не сачуваше.
Одусташе и одвргоше се, као и оци њихови,
слагаше као рђав лук.
Увредише Га висинама својим,
и идолима својим раздражише Га.
Бог чу и разгневи се
и расрди се на Израиља веома.
Остави насеље своје у Силому,
шатор, у коме живљаше с људима.
И оправи у ропство славу своју
и красоту своју у руке непријатељеве.
И предаде мачу народ свој,
и на достојање своје запламте се.
Младиће његове једе огањ,
и девојкама његовим не певаше сватовских песама;
Свештеници његови падаше од мача,
и удовице његове не плакаше.
Најпосле, као иза сна пробуди се Господ,
прену се као јунак кад се напије вина.
И поби непријатеље своје с леђа,
вечној срамоти предаде их.
И не хте шатор Јосифов,
и колено Јефремово не изабра.
Него изабра колено Јудино,
гору Сион, која Му омиле.
И сагради светињу своју као горње своје станове,
и као земљу утврди је довека.
И изабра Давида, слугу свог,
и узе га од торова овчијих,
И од дојилица доведе га
да пасе народ Његов, Јакова,
и наследство Његово, Израиља.
И он их пасе чистим срцем,
и води их мудрим рукама.
