Псалам Асафов. Та добар је Бог Израиљу, онима који су чиста срца.
А ноге моје умало не зађоше,
умало не попузнуше стопала моја,
Јер се расрдих на безумнике
видећи како безбожници добро живе.
Јер не знају за невољу до саме смрти,
и тело је њихово претило.
На пословима човечијим нема их,
и не муче се с другим људима.
Тога ради опточени су охолоћу као огрлицом,
и обучени у обест као у стајаће рухо.
Од дебљине избуљено им је око,
срце пуно клапе.
Подсмевају се,
пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.
Уста своја дижу у небо,
и земљу пролази језик њихов.
И зато се онамо навраћају неки из народа његовог,
и пију воду из пуног извора.
И говоре: Како ће разабрати Бог?
Зар Вишњи зна?
Па ето, ови безбожници
срећни на свету умножавају богатство.
Зар, дакле, узалуд чистим срце своје,
и умивам безазленошћу руке своје,
Допадам рана сваки дан,
и муке свако јутро?
Кад бих казао: Говорићу као и они,
изневерио бих род синова Твојих.
И тако стадох размишљати да бих ово разумео;
али то беше тешко у очима мојим.
Док најпосле не уђох у светињу Божију,
и дознах крај њихов.
Та на клизавом месту поставио си их,
и бацаш их у пропаст!
Како зачас пропадају, гину,
нестаје их од ненадне страхоте!
Као сан, кад се човек пробуди,
тако пробудивши их, Господе,
у ништа обраћаш утвару њихову.
Кад кипљаше срце моје
и растрзах се у себи,
Тада бејах незналица и не разумевах;
као живинче бијах пред Тобом.
Али сам свагда код Тебе,
Ти ме држиш за десну руку.
По својој вољи водиш ме,
и после ћеш ме одвести у славу.
Кога имам на небу?
И с Тобом ништа нећу на земљи.
Чезне за Тобом тело моје и срце моје;
Бог је град срца мог и део мој довека.
Јер ево који одступише од Тебе, гину;
Ти истребљаваш сваког који чини прељубу остављајући Тебе.
А мени је добро бити близу Бога.
На Господа полажем надање своје,
и казиваћу сва чудеса Твоја.
