Начелнику певача Идутунових. Асафов псалам. Глас мој иде к Богу, и ја призивам Њега; глас мој иде к Богу, и Он ће ме услишити.
У дан туге своје тражих Господа;
ноћу је рука моја подигнута, и не спушта се;
душа моја неће да се утеши.
Помињем Бога, и уздишем;
размишљам, и трне дух мој.
Држим очи своје да су будне;
клонуо сам, и не могу говорити.
Пребрајам старе дане и године од векова.
Опомињем се песама својих ноћу;
разговарам се са срцем својим,
и испитујем дух свој:
„Зар ће се довека гневити на нас Господ,
и неће више љубити?
Зар је засвагда престала милост Његова,
и реч се прекинула од колена на колено?
Зар је заборавио милостив бити
и у гневу затворио милосрђе своје?”
И рекох: Жалосна је за мене ова промена деснице Вишњега.
Памтим дела Господња;
памтим пређашње чудо Твоје.
Мислио сам о свим делима Твојим,
размишљао о радњи Твојој;
Боже! Пут је Твој свет;
који је Бог тако велик као Бог наш?
Ти си Бог, који си чинио чудеса,
показивао силу своју међу народима;
Мишицом си одбранио народ свој,
синове Јаковљеве и Јосифове.
Видеше Те воде, Боже, видеше Те воде,
и устрепташе, и бездане се задрмаше.
Из облака лијаше вода,
облаци даваху глас,
и стреле Твоје лећаху.
Грмљаху громови Твоји по небу;
муње Твоје севаху по васиљеној,
земља се тресаше и њихаше.
По мору беше пут Твој,
и стазе Твоје по великој води,
и траг Твој не познаваше се.
Водио си народ свој као овце руком Мојсијевом и Ароновом.
