Није ли човек на војсци на земљи?
А дани његови нису ли као дани надничарски?
Као што слуга уздише за сеном
и као што надничар чека да сврши,
Тако су мени дати у наследство месеци залудни
и ноћи мучне одређене ми.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати?
И кад ће проћи ноћ?
И ситим се преврћући се до сванућа.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане,
кожа моја пуца и рашчиња се.
Дани моји бржи бише од чунка,
и прођоше без надања.
Опомени се да је мој живот ветар,
да око моје неће више видети добра,
Нити ће ме видети око које ме је виђало;
и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га,
тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
Неће се више вратити кући својој,
нити ће га више познати место његово.
Зато ја нећу бранити устима својим,
говорићу у тузи духа свог,
нарицати у јаду душе своје.
Еда ли сам море или кит,
те си наместио стражу око мене?
Кад кажем: Потешиће ме одар мој,
постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
Тада ме страшиш снима
и препадаш ме утварама,
Те душа моја воли бити удављена,
воли смрт него кости моје.
Додијало ми је; нећу до века живети;
прођи ме се; јер су дани моји таштина.
Шта је човек да га много цениш
и да мариш за њ?
Да га походиш свако јутро,
и сваки час кушаш га?
Кад ћеш се одвратити од мене
и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски?
Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
Зашто ми не опростиш грех мој
и не уклониш моје безакоње?
Јер ћу сад лећи у прах,
и кад ме потражиш, мене неће бити.
