Тада одговори Елифас Теманац и рече:
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно?
Али ко би се могао уздржати да не говори?
Гле, учио си многе,
и руке изнемогле крепио си;
Речи су твоје подизале оног који падаше,
и утврђивао си колена која клецаху.
А сада кад дође на тебе, клонуо си;
кад се тебе дотаче, смео си се.
Није ли побожност твоја била уздање твоје?
И доброта путева твојих надање твоје?
Опомени се, ко је прав погинуо,
и где су праведни истребљени?
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу,
то и жању.
Од дихања Божијег гину,
и од даха ноздрва Његових нестаје их.
Рика лаву, и глас љутом лаву
и зуби лавићима сатиру се.
Лав гине немајући лова,
и лавићи расипају се.
Још дође тајно до мене реч,
и ухо моје дочу је мало.
У мислима о ноћним утварама,
кад тврд сан пада на људе,
Страх подузе ме и дрхат,
од ког устрепташе све кости моје,
И дух прође испред мене,
и длаке на телу мом накострешише се.
Стаде, али му не познах лица;
прилика беше пред очима мојим,
и ћутећи чух глас:
Еда ли је човек праведнији од Бога?
Еда ли је човек чистији од Творца свог?
Гле, слугама својим не верује,
и у анђела својих налази недостатака;
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним,
којима је темељ на праху
и сатиру се брже него мољац.
Од јутра до вечера сатру се,
и нестане их навек да нико и не опази.
Слава њихова не пролази ли с њима?
Умиру, али не у мудрости.
