Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој. И проговоривши Јов рече:
Не било дана у који се родих,
и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
Био тај дан тама,
не гледао га Бог озго,
и не осветљавала га светлост!
Мрак га запрзнио и сен смртни,
облак га обастирао,
био страшан као најгори дани!
Ноћ ону освојила тама,
не радовала се међу данима годишњим,
не бројала се у месеце!
Гле, ноћ она била пуста,
певања не било у њој!
Клели је који куну дане,
који су готови пробудити крокодила!
Потамнеле звезде у сумрачје њено,
чекала видело и не дочекала га,
и не видела зори трепавица;
Што ми није затворила врата од утробе
и није сакрила муку од мојих очију.
Зашто не умрех у утроби?
Не издахнух излазећи из утробе?
Зашто ме прихватише колена?
Зашто сисе, да сем?
Јер бих сада лежао и почивао;
спавао бих, и био бих миран,
С царевима и саветницима земаљским,
који зидаше себи пустолине,
Или с кнезовима,
који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
Или зашто не бих као недоношче сакривено,
као дете које не угледа видела?
Онде безбожници престају досађивати,
и онде почивају изнемогли,
И сужњи се одмарају
и не чују глас настојников.
Мали и велики онде је,
и роб слободан од свог господара.
Зашто се даје видело невољнику
и живот онима који су тужног срца,
Који чекају смрт а ње нема,
и траже је већма него закопано благо,
Који играју од радости
и веселе се кад нађу гроб?
Човеку, коме је пут сакривен
и ког је Бог затворио одсвуда?
Јер пре јела мог долази уздах мој,
и као вода разлива се јаук мој.
Јер чега се бојах дође на мене,
и чега се страшах задеси ме.
Не почивах нити имах мира нити се одмарах,
и опет дође страхота.
