А сада смеју ми се млађи од мене,
којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
А на шта би ми и била сила руку њихових?
У њима беше пропала старост.
Од сиромаштва и глади самоћаваху
бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
Који браху лободу по честама,
и смреково корење беше им храна.
Између људи беху изгоњени
и викаше се за њима као за лупежом.
Живљаху по страшним увалама,
по јамама у земљи и у камену.
По грмовима рикаху,
под трњем се скупљаху.
Беху људи никакви и без имена,
мање вредни него земља.
И њима сам сада песма,
и постах им прича.
Гаде се на ме, иду далеко од мене
и не устежу се пљувати ми у лице.
Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао
те збацише узду преда мном.
С десне стране устајаху момци,
поткидаху ми ноге,
и насипају пут к мени да ме упропасте.
Раскопаше моју стазу,
умножише ми муке,
не треба нико да им помаже.
Као широким проломом навиру,
и наваљују преко развалина.
Страхоте навалише на ме,
и као ветар терају душу моју,
и као облак прође срећа моја.
И сада се душа моја разлива у мени,
стигоше ме дани мучни.
Ноћу пробада ми кости у мени,
и жиле моје не одмарају се.
Од тешке силе променило се одело моје,
и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
Бацио ме је у блато,
те сам као прах и пепео.
Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш;
стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
Претворио си ми се у љута непријатеља;
силом руке своје супротиш ми се.
Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ,
и растапаш у мени све добро.
Јер знам да ћеш ме одвести на смрт
и у дом одређени свима живима.
Али неће пружити руке своје у гроб;
кад их стане потирати, они неће викати.
Нисам ли плакао ради оног који беше у злу?
Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
Кад се добру надах, дође ми зло;
и кад се надах светлости, дође мрак.
Утроба је моја узаврела,
и не може да се умири,
задесише ме дани мучни.
Ходим црн, не од сунца,
устајем и вичем у збору.
Брат постах змајевима
и друг совама.
Поцрнела је кожа на мени
и кости моје посахнуше од жеге.
Гусле се моје претворише у запевку,
и свирала моја у плач.
