Да, сребро има жице,
и злато има место где се топи.
Гвожђе се вади из праха,
и из камена се топи бронза.
Мраку поставља међу,
и све истражује човек до краја,
и камење у тами и у сену смртном.
Река навре с места свог да јој нико не може приступити;
али се одбије и одлази трудом човечјим.
Из земље излази хлеб,
и под њом је друго, као огањ.
У камену је њеном место сафиру,
а онде је прах златни.
Те стазе не зна птица,
нити је виде око крагујево;
Не угази је младо зверје,
нити њом прође лав.
На кремен диже руку своју;
превраћа горе из дна.
Из стене изводи потоке,
и свашта драгоцено види Му око.
Уставља реке да не теку,
и шта је сакривено износи на видело.
Али мудрост где се налази?
И где је место разуму?
Не зна јој човек цене,
нити се находи у земљи живих.
Бездана вели: Није у мени;
и море вели: Није код мене.
Не може се дати чисто злато за њу,
нити се сребро измерити у промену за њу.
Не може се ценити златом офирским,
ни драгим онихом ни сафиром.
Не може се наједначити с њом ни злато ни кристал,
нити се може променити за закладе златне.
Од корала и бисера нема спомена,
јер је вредност мудрости већа него драгом камењу.
Не може се с њом изједначити топаз етиопски,
нити се може ценити чистим златом.
Откуда, дакле, долази мудрост?
И где је место разуму?
Сакривена је од очију сваког живог,
и од птица небеских заклоњена.
Погибао и смрт говоре:
Ушима својим чусмо славу њену.
Бог зна пут њен,
и познаје место њено.
Јер гледа до крајева земаљских
и види све што је под свим небом.
Кад даваше ветру тежину,
и мераше воду мером,
Кад постављаше закон дажду
и пут муњи громовној.
Још је онда виде и огласи је,
уреди је и претражи је.
А човеку рече:
Гле, страх је Божји мудрост,
и уклањати се ода зла јесте разум.
