Још настави Јов беседу своју и рече:
О да бих био као пређашњих месеца,
као оних дана кад ме Бог чуваше,
Кад светљаше свећом својом над главом мојом,
и при виделу Његовом хођах по мраку,
Како бејах за младости своје,
кад тајна Божија беше у шатору мом,
Кад још беше Свемогући са мном,
и деца моја око мене,
Кад се траг мој обливаше маслом,
и стена ми точаше уље потоцима,
Кад излажах на врата кроз град,
и на улици намештах себи столицу:
Младићи видећи ме уклањаху се,
а старци устајаху и стајаху,
Кнезови престајаху говорити
и метаху руку на уста своја,
Управитељи устезаху глас свој
и језик им пријањаше за грло.
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим;
и које ме око виђаше, сведочаше ми
Да избављам сиромаха који виче,
и сироту и који нема никог да му помогне;
Благослов оног који пропадаше долажаше на ме,
и удовици срце распевах;
У правду се облачих и она ми беше одело,
као плашт и као венац беше ми суд мој.
Око бејах слепом и нога хромом.
Отац бејах убогима,
и разбирах за распру за коју не знах.
И разбијах кутњаке неправеднику,
и из зуба му истрзах грабеж.
Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети,
и биће ми дана као песка.
Корен мој пружаше се крај воде,
роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
Слава моја подмлађиваше се у мене,
и лук мој у руци мојој понављаше се.
Слушаху ме и чекаху,
и ћутаху на мој савет.
После мојих речи нико не проговараше,
тако их натапаше беседа моја.
Јер ме чекаху као дажд,
и уста своја отвараху као на позни дажд.
Кад бих се насмејао на њих, не вероваху,
и сјајност лица мог не разгоњаху.
Кад бих отишао к њима, седах у зачеље,
и бејах као цар у војсци,
кад теши жалосне.
