Додијао је души мојој живот мој;
пустићу од себе тужњаву своју,
говорићу у јаду душе своје.
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити;
кажи ми зашто се преш са мном.
Је ли Ти мило да чиниш силу,
да одбацујеш дело руку својих
и савет безбожнички обасјаваш?
Јесу ли у Тебе очи телесне?
Видиш ли као што види човек?
Јесу ли дани твоји као дани човечији,
и године твоје као век људски,
Те истражујеш моје безакоње
и за грех мој разбираш?
Ти знаш да нисам крив,
и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
Твоје су ме руке створиле и начиниле,
и Ти ме одсвуда потиреш.
Опомени се да си ме као од кала начинио,
и опет ћеш ме у прах обратити.
Ниси ли ме као млеко слио
и као сир усирио ме?
Навукао си на ме кожу и месо,
и костима и жилама сплео си ме.
Животом и милошћу даривао си ме;
и старање Твоје чувало је дух мој.
И сакрио си то у срцу свом;
али знам да је у Тебе.
Ако сам згрешио, опазио си ме,
и ниси ме опростио безакоња мог.
Ако сам скривио, тешко мени!
Ако ли сам прав, не могу подигнути главе,
пун срамоте и видећи муку своју.
И ако се подигне,
гониш ме као лав,
и опет чиниш чудеса на мени.
Понављаш сведочанства своја против мене,
и умножаваш гнев свој на ме;
војске једне за другом излазе на ме.
Зашто си ме извадио из утробе?
О да умрех! Да ме ни око не виде!
Био бих као да никада нисам био;
из утробе у гроб био бих однесен.
Није ли мало дана мојих?
Престани дакле и окани ме се
да се мало опоравим,
Пре него отидем одакле се нећу вратити,
у земљу тамну и у сен смртни,
У земљу тамну као мрак
и у сен смртни,
где нема промене
и где је видело као тама.
