Nije li čovek na vojsci na zemlji?
A dani njegovi nisu li kao dani nadničarski?
Kao što sluga uzdiše za senom
i kao što nadničar čeka da svrši,
Tako su meni dati u nasledstvo meseci zaludni
i noći mučne određene mi.
Kad legnem, govorim: Kad ću ustati?
I kad će proći noć?
I sitim se prevrćući se do svanuća.
Telo je moje obučeno u crve i u grude zemljane,
koža moja puca i raščinja se.
Dani moji brži biše od čunka,
i prođoše bez nadanja.
Opomeni se da je moj život vetar,
da oko moje neće više videti dobra,
Niti će me videti oko koje me je viđalo;
i tvoje oči kad pogledaju na me, mene neće biti.
Kao što se oblak razilazi i nestaje ga,
tako ko siđe u grob, neće izaći,
Neće se više vratiti kući svojoj,
niti će ga više poznati mesto njegovo.
Zato ja neću braniti ustima svojim,
govoriću u tuzi duha svog,
naricati u jadu duše svoje.
Eda li sam more ili kit,
te si namestio stražu oko mene?
Kad kažem: Potešiće me odar moj,
postelja će mi moja olakšati tužnjavu,
Tada me strašiš snima
i prepadaš me utvarama,
Te duša moja voli biti udavljena,
voli smrt nego kosti moje.
Dodijalo mi je; neću do veka živeti;
prođi me se; jer su dani moji taština.
Šta je čovek da ga mnogo ceniš
i da mariš za nj?
Da ga pohodiš svako jutro,
i svaki čas kušaš ga?
Kad ćeš se odvratiti od mene
i pustiti me da progutam pljuvanku svoju?
Zgrešio sam; šta ću Ti činiti, o čuvaru ljudski?
Zašto si me metnuo sebi za belegu, te sam sebi na tegobu?
Zašto mi ne oprostiš greh moj
i ne ukloniš moje bezakonje?
Jer ću sad leći u prah,
i kad me potražiš, mene neće biti.
