Duh se moj kvari, dana mojih nestaje;
grobovi su moji.
Kod mene su rugači,
i oko moje provodi noći u jadu koji mi zadaju.
Daj mi ko će jamčiti kod Tebe;
ko je taj koji će se rukovati sa mnom?
Jer si od njihovog srca sakrio razum;
zato ih nećeš uzvisiti.
Ko laska prijateljima,
njegovim će sinovima oči posahnuti.
Učinio je od mene priču narodima,
i postao sam bubnjanje među njima.
Potamnelo je oko moje od jada,
i svi udi moji postaše kao sen.
Začudiće se tome pravi,
i bezazleni će ustati na licemere.
Ali će se pravednik držati svog puta,
i ko je čistih ruku većma će ojačati.
A vi vratite se svikoliki i hodite;
neću naći mudra među vama.
Dani moji prođoše,
misli moje pokidaše se, što imah u srcu.
Od noći načiniše dan,
i svetlost je blizu mraka.
Da bih se nadao, grob će mi biti kuća;
u tami ću prostreti postelju sebi.
Grobu vičem: Ti si otac moj;
crvima: Ti si mati moja, ti si sestra moja.
I gde je sada nadanje moje?
Moje nadanje ko će videti?
U grob će sići,
počinuće sa mnom u grobu.
