Dodijao je duši mojoj život moj;
pustiću od sebe tužnjavu svoju,
govoriću u jadu duše svoje.
Reći ću Bogu: Nemoj me osuditi;
kaži mi zašto se preš sa mnom.
Je li Ti milo da činiš silu,
da odbacuješ delo ruku svojih
i savet bezbožnički obasjavaš?
Jesu li u Tebe oči telesne?
Vidiš li kao što vidi čovek?
Jesu li dani tvoji kao dani čovečiji,
i godine tvoje kao vek ljudski,
Te istražuješ moje bezakonje
i za greh moj razbiraš?
Ti znaš da nisam kriv,
i nema nikoga ko bi izbavio iz Tvoje ruke.
Tvoje su me ruke stvorile i načinile,
i Ti me odsvuda potireš.
Opomeni se da si me kao od kala načinio,
i opet ćeš me u prah obratiti.
Nisi li me kao mleko slio
i kao sir usirio me?
Navukao si na me kožu i meso,
i kostima i žilama spleo si me.
Životom i milošću darivao si me;
i staranje Tvoje čuvalo je duh moj.
I sakrio si to u srcu svom;
ali znam da je u Tebe.
Ako sam zgrešio, opazio si me,
i nisi me oprostio bezakonja mog.
Ako sam skrivio, teško meni!
Ako li sam prav, ne mogu podignuti glave,
pun sramote i videći muku svoju.
I ako se podigne,
goniš me kao lav,
i opet činiš čudesa na meni.
Ponavljaš svedočanstva svoja protiv mene,
i umnožavaš gnev svoj na me;
vojske jedne za drugom izlaze na me.
Zašto si me izvadio iz utrobe?
O da umreh! Da me ni oko ne vide!
Bio bih kao da nikada nisam bio;
iz utrobe u grob bio bih odnesen.
Nije li malo dana mojih?
Prestani dakle i okani me se
da se malo oporavim,
Pre nego otidem odakle se neću vratiti,
u zemlju tamnu i u sen smrtni,
U zemlju tamnu kao mrak
i u sen smrtni,
gde nema promene
i gde je videlo kao tama.
