Još nastavi Jov besedu svoju i reče:
O da bih bio kao pređašnjih meseca,
kao onih dana kad me Bog čuvaše,
Kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom,
i pri videlu Njegovom hođah po mraku,
Kako bejah za mladosti svoje,
kad tajna Božija beše u šatoru mom,
Kad još beše Svemogući sa mnom,
i deca moja oko mene,
Kad se trag moj oblivaše maslom,
i stena mi točaše ulje potocima,
Kad izlažah na vrata kroz grad,
i na ulici nameštah sebi stolicu:
Mladići videći me uklanjahu se,
a starci ustajahu i stajahu,
Knezovi prestajahu govoriti
i metahu ruku na usta svoja,
Upravitelji ustezahu glas svoj
i jezik im prijanjaše za grlo.
Jer koje me uho čujaše, nazivaše me blaženim;
i koje me oko viđaše, svedočaše mi
Da izbavljam siromaha koji viče,
i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne;
Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me,
i udovici srce raspevah;
U pravdu se oblačih i ona mi beše odelo,
kao plašt i kao venac beše mi sud moj.
Oko bejah slepom i noga hromom.
Otac bejah ubogima,
i razbirah za raspru za koju ne znah.
I razbijah kutnjake nepravedniku,
i iz zuba mu istrzah grabež.
Zato govorah: U svom ću gnezdu umreti,
i biće mi dana kao peska.
Koren moj pružaše se kraj vode,
rosa bivaše po svu noć na mojim granama.
Slava moja podmlađivaše se u mene,
i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se.
Slušahu me i čekahu,
i ćutahu na moj savet.
Posle mojih reči niko ne progovaraše,
tako ih natapaše beseda moja.
Jer me čekahu kao dažd,
i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd.
Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu,
i sjajnost lica mog ne razgonjahu.
Kad bih otišao k njima, sedah u začelje,
i bejah kao car u vojsci,
kad teši žalosne.
