Zašto Svemogućem nisu sakrivena vremena?
I koji Ga znaju, ne vide dana Njegovih?
Međe pomiču bezbožni,
otimaju stado i pasu;
Magarca sirotama odgone;
u zalogu uzimaju vola udovici;
Siromahe odbijaju s puta;
ubogi u zemlji kriju se svi.
Gle, kao divlji magarci u pustinji
izlaze na posao svoj
ustajući rano na plen;
pustinja je hrana njima i deci njihovoj.
Žanju njivu
i beru vinograd koji nije njihov;
Gola nagone da noćuje bez haljine,
koji se nemaju čim pokriti po zimi,
Okisli od pljuska u gori, nemajući zaklona,
privijaju se k steni.
Grabe siroče od dojke
i sa siromaha skidaju zalog.
Golog ostavljaju da ide bez haljine,
i one koji nose snopove da gladuju.
Koji među njihovim zidovima ulje cede i grožđe u kacama gaze,
podnose žeđ.
Ljudi u gradu uzdišu,
i duše pobijenih viču,
a Bog ne ukida to.
Oni se protive svetlosti,
ne znaju za puteve njene
i ne staju na stazama njenim.
Zorom ustajući krvnik ubija siromaha i ubogog;
a noću je kao lupež.
I oko kurvarovo pazi na sumrak govoreći: Da me oko ne vidi.
I sakriva lice.
Prokopavaju po mraku kuće, koje obdan sebi zabeleže;
ne znaju za svetlost.
Jer je zora njima svima sen smrtni;
ako ih ko pozna, strah ih je sena smrtnog.
Brzi su kao povrh vode,
proklet je deo njihov na zemlji;
neće videti puta vinogradskog.
Kao što suša i vrućina grabi vode snežne,
tako grob grešnike.
Zaboravlja ih utroba materina,
slatki su crvima,
ne spominju se više;
kao drvo skršiće se nepravednik.
Združuje s njim nerotkinju koja ne rađa,
i udovici ne čini dobra.
Grabi jake svojom silom;
ostane li koji, ne uzda se u život svoj.
Da mu Bog da u šta će se pouzdati;
ali oči Njegove paze na njihove pute.
Uzvise se za malo, pa ih nema;
padaju i ginu kao svi drugi,
i kao vrh od klasa odsecaju se.
Nije li tako?
Ko će me uterati u laž
i obratiti u ništa reči moje?
