Da, srebro ima žice,
i zlato ima mesto gde se topi.
Gvožđe se vadi iz praha,
i iz kamena se topi bronza.
Mraku postavlja među,
i sve istražuje čovek do kraja,
i kamenje u tami i u senu smrtnom.
Reka navre s mesta svog da joj niko ne može pristupiti;
ali se odbije i odlazi trudom čovečjim.
Iz zemlje izlazi hleb,
i pod njom je drugo, kao oganj.
U kamenu je njenom mesto safiru,
a onde je prah zlatni.
Te staze ne zna ptica,
niti je vide oko kragujevo;
Ne ugazi je mlado zverje,
niti njom prođe lav.
Na kremen diže ruku svoju;
prevraća gore iz dna.
Iz stene izvodi potoke,
i svašta dragoceno vidi Mu oko.
Ustavlja reke da ne teku,
i šta je sakriveno iznosi na videlo.
Ali mudrost gde se nalazi?
I gde je mesto razumu?
Ne zna joj čovek cene,
niti se nahodi u zemlji živih.
Bezdana veli: Nije u meni;
i more veli: Nije kod mene.
Ne može se dati čisto zlato za nju,
niti se srebro izmeriti u promenu za nju.
Ne može se ceniti zlatom ofirskim,
ni dragim onihom ni safirom.
Ne može se najednačiti s njom ni zlato ni kristal,
niti se može promeniti za zaklade zlatne.
Od korala i bisera nema spomena,
jer je vrednost mudrosti veća nego dragom kamenju.
Ne može se s njom izjednačiti topaz etiopski,
niti se može ceniti čistim zlatom.
Otkuda, dakle, dolazi mudrost?
I gde je mesto razumu?
Sakrivena je od očiju svakog živog,
i od ptica nebeskih zaklonjena.
Pogibao i smrt govore:
Ušima svojim čusmo slavu njenu.
Bog zna put njen,
i poznaje mesto njeno.
Jer gleda do krajeva zemaljskih
i vidi sve što je pod svim nebom.
Kad davaše vetru težinu,
i meraše vodu merom,
Kad postavljaše zakon daždu
i put munji gromovnoj.
Još je onda vide i oglasi je,
uredi je i pretraži je.
A čoveku reče:
Gle, strah je Božji mudrost,
i uklanjati se oda zla jeste razum.
