1 “A sada, gle, podruguju se mnome ljudi po ljetima mlađi od mene kojih oce ne bih bio metnuo ni s ovčarskim psima stada svojega. 2 Ta što će mi jakost ruku njihovih kad im muževna ponestane snaga ispijena glađu i oskudicom. 3 Glodali su u pustinji korijenje i čestar opustjelih ruševina. 4 Lobodu su i s grmlja lišće brali, kao kruh jeli korijenje žukino. 5 Od društva ljudskog oni su prognani, za njima viču k'o za lopovima. 6 Živjeli su po strašnim jarugama, po spiljama i u raspuklinama. 7 Urlik im se iz šikarja dizao; po trnjacima ležahu stisnuti. 8 Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bičevima su iz zemlje prognani. 9 Rugalicom sam postao takvima i njima sada služim kao priča! 10 Gnušaju me se i bježe od mene, ne ustežu se pljunut' mi u lice. 11 I jer On luk mi slomi i satrije me, iz usta svojih izbaciše uzdu. 12 S desne moje strane rulja ustaje, noge moje u bijeg oni tjeraju, put propasti prema meni nasiplju. 13 Stazu mi ruše da bi me satrli, napadaju i ne brani im nitko, 14 prolomom oni širokim naviru i kotrljaju se poput oluje. 15 Strahote sve se okreću na mene, mojeg ugleda kao vjetra nesta, poput oblaka iščeznu spasenje. 16 Duša se moja rasipa u meni, dani nevolje na me se srušili. 17 Noću probada bolest kosti moje, ne počivaju boli što me glođu. 18 Muka mi je i halju nagrdila i stegla me k'o ovratnik odjeće. 19 U blato me je oborila dolje, gle, postao sam k'o prah i pepeo. 20 K Tebi vičem, al' Ti ne odgovaraš; pred Tobom stojim, al' Ti i ne mariš. 21 Prema meni postao si okrutan; rukom preteškom na me se obaraš. 22 U vihor me dižeš, nosiš me njime, u vrtlogu me olujnom kovitlaš. 23 Da, znadem da si me smrti predao, saborištu zajedničkom svih živih. 24 Al' ne pruža li ruku utopljenik, ne viče li kad padne u nevolju? 25 Ne zaplakah li nad nevoljnicima, ne sažalje mi duša siromaha? 26 Sreći se nadah, a dođe nesreća; svjetlost čekah, a gle, zavi me tama. 27 Utroba vri u meni bez prestanka, svaki dan nove patnje mi donosi. 28 Smrknut idem, al' nitko me ne tješi; ustajem u zboru - da bih kriknuo. 29 Sa šakalima sam se zbratimio i nojevima postao sam drugom. 30 Na meni sva je koža pocrnjela, i kosti mi je sažgala ognjica. 31 Tužaljka mi je ugodila harfu, svirala mi glas narikača ima.