Дођох у врт свој, сестро моја невесто,
берем смирну своју и мирисе своје,
једем саће своје и мед свој,
пијем вино своје и млеко своје;
једите, пријатељи, пијте,
и опијте се, мили моји!
Ја спавам, а срце је моје будно;
ето гласа драгог мог,
који куца: Отвори ми, сестро моја,
драга моја, голубице моја, безазлена моја;
јер је глава моја пуна росе
и коса моја ноћних капи.
Свукла сам хаљину своју,
како ћу је обући?
Опрала сам ноге своје,
како ћу их каљати?
Драги мој промоли руку своју кроз рупу,
а шта је у мени устрепта од њега.
Ја устах да отворим драгом свом,
а с руку мојих прокапа смирна,
и низ прсте моје потече смирна на држак од браве.
Отворих драгом свом,
али драгог мог не беше, отиде.
Бејах изван себе кад он проговори.
Тражих га, али га не нађох;
виках га, али ми се не одазва.
Нађоше ме стражари, који обилазе по граду,
бише ме, ранише ме,
узеше превес мој с мене стражари по зидовима.
Заклињем вас, кћери јерусалимске,
ако нађете драгог мог, шта ћете му казати?
Да сам болна од љубави.
Шта је твој драги бољи од других драгих,
о најлепша међу женама?
Шта је твој драги бољи од других драгих,
те нас тако заклињеш?
Драги је мој бео и румен,
заставник између десет хиљада;
Глава му је најбоље злато,
коса му је кудрава,
црна као гавран;
Очи су му као у голуба на потоцима воденим,
млеком умивене, и стоје у обиљу;
Образи су му као лехе мирисног биља,
као цвеће мирисно;
усне су му као љиљан,
с њих капље смирна житка;
На рукама су му златни прстени,
на којима су уковани вирили;
трбух му је као светла слонова кост
обложена сафирима.
Гњати су му као ступови од мрамора,
углављени на златном подножју;
стас му је Ливан,
красан као кедри.
Уста су му слатка и сав је љубак.
Такав је мој драги, такав је мој мили,
кћери јерусалимске.
Куда отиде драги твој,
најлепша међу женама?
Куда замаче драги твој,
да га тражимо с тобом?
