Лепа ти си, драга моја, лепа ти си,
очи су ти као у голубице
између витица твојих;
коса ти је као стадо коза
које се виде на гори Галаду;
Зуби су ти као стадо оваца једнаких,
кад излазе из купала,
које се све близне, а ниједне нема јалове.
Усне су ти као конац скерлета,
а говор ти је љубак;
као кришка шипка јагодице су твоје
између витица твојих;
Врат ти је као кула Давидова
сазидана за оружје,
где висе хиљадама штитови
и свакојако оружје јуначко;
Две су ти дојке као два ланета близанца,
који пасу међу љиљанима.
Док дан захлади и сенке отиду,
ићи ћу ка гори смирновој и ка хуму тамјановом.
Сва си лепа драга моја,
и нема недостатака на теби.
Ходи са мном с Ливана, невесто,
ходи са мном с Ливана,
да гледаш с врха аманског,
с врха сенирског и ермонског,
из пећина лавовских, с гора рисовских.
Отела си ми срце, сестро моја невесто,
отела си ми срце једним оком својим
и једним ланчићем с грла свог.
Лепа ли је љубав твоја, сестро моја невесто,
боља је од вина љубав твоја,
и мирис уља твојих од свих мирисних ствари.
С усана твојих капље саће, невесто,
под језиком ти је мед и млеко,
и мирис је хаљина твојих као мирис ливански.
Ти си као врт затворен, сестро моја невесто,
извор затворен, студенац запечаћен.
Биље је твоје воћњак од шипака
с воћем красним,
од кипра и нарда.
Од нарда и шафрана,
од иђирота и цимета
са свакојаким дрвљем за кад,
од смирне и алоја
и са сваким прекрасним мирисима.
Изворе вртовима,
студенче воде живе
и која тече с Ливана!
Устани севере, и ходи јуже,
и дуни по врту мом да капљу мириси његови;
нека дође драги мој у врт свој,
и једе красно воће своје.
