Ја сам ружа саронска,
љиљан у долу.
Шта је љиљан међу трњем,
то је драга моја међу девојкама.
Шта је јабука међу дрветима шумским,
то је драги мој међу момцима;
желех хлад њен, и седох,
и род је њен сладак грлу мом.
Уведе ме у кућу где је гозба,
а застава му је љубав к мени.
Поткрепите ме жбановима,
придржите ме јабукама,
јер сам болна од љубави.
Лева је рука његова мени под главом,
а десном ме грли.
Заклињем вас, кћери јерусалимске,
срнама и кошутама пољским,
не будите љубави моје, не будите је,
док јој не буде воља.
Глас драгог мог;
ево га, иде скачући преко гора,
поскакујући преко хумова.
Драги је мој као срна или као јеленче;
ево га, стоји иза нашег зида,
гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
Проговори драги мој и рече ми:
Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
Јер гле, зима прође,
минуше дажди, отидоше.
Цвеће се види по земљи,
дође време певању,
и глас грличин чује се у нашој земљи.
Смоква је пустила заметке своје,
и лоза винова уцвала мирише.
Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
Голубице моја у раселинама каменим,
у заклону врлетном!
Дај да видим лице твоје,
дај да чујем глас твој;
јер је глас твој сладак
и лице твоје красно.
Похватајте нам лисице,
мале лисице, што кваре винограде,
јер наши виногради цвату.
Мој је драги мој, и ја сам његова,
он пасе међу љиљанима.
Док захлади дан и сенке отиду,
врати се, буди као срна, драги мој,
или као јеленче по горама раздељеним.
