На постељи својој ноћу тражих
оног кога љуби душа моја,
тражих га, али га не нађох.
Сада ћу устати, па идем по граду,
по трговима и по улицама тражићу
оног кога љуби душа моја.
Тражих га, али га не нађох.
Нађоше ме стражари, који обилазе по граду.
Видесте ли оног кога љуби душа моја?
Мало их заминух,
и нађох оног кога љуби душа моја;
и ухватих га, и нећу га пустити
докле га не одведем у кућу матере своје
и у ложницу родитељке своје.
Заклињем вас, кћери јерусалимске,
срнама и кошутама пољским,
не будите љубави моје, не будите је,
док јој не буде воља.
Ко је она што иде горе из пустиње
као ступови од дима, поткађена смирном и тамјаном
и свакојаким прашком апотекарским?
Гле, одар Соломунов,
а око њега шездесет јунака
између јунака Израиљевих:
Сви имају мачеве, вешти су боју,
у сваког је мач о бедру ради страха ноћног.
Одар је начинио себи цар Соломун
од дрвета ливанског;
Ступце му је начинио од сребра,
узглавље од злата, небо од скерлета,
а изнутра настрт љубављу за кћери јерусалимске.
Изиђите, кћери сионске,
и гледајте цара Соломуна
под венцем којим га мати његова окити
на дан свадбе његове
и на дан весеља срца његовог.
