Lepa ti si, draga moja, lepa ti si,
oči su ti kao u golubice
između vitica tvojih;
kosa ti je kao stado koza
koje se vide na gori Galadu;
Zubi su ti kao stado ovaca jednakih,
kad izlaze iz kupala,
koje se sve blizne, a nijedne nema jalove.
Usne su ti kao konac skerleta,
a govor ti je ljubak;
kao kriška šipka jagodice su tvoje
između vitica tvojih;
Vrat ti je kao kula Davidova
sazidana za oružje,
gde vise hiljadama štitovi
i svakojako oružje junačko;
Dve su ti dojke kao dva laneta blizanca,
koji pasu među ljiljanima.
Dok dan zahladi i senke otidu,
ići ću ka gori smirnovoj i ka humu tamjanovom.
Sva si lepa draga moja,
i nema nedostataka na tebi.
Hodi sa mnom s Livana, nevesto,
hodi sa mnom s Livana,
da gledaš s vrha amanskog,
s vrha senirskog i ermonskog,
iz pećina lavovskih, s gora risovskih.
Otela si mi srce, sestro moja nevesto,
otela si mi srce jednim okom svojim
i jednim lančićem s grla svog.
Lepa li je ljubav tvoja, sestro moja nevesto,
bolja je od vina ljubav tvoja,
i miris ulja tvojih od svih mirisnih stvari.
S usana tvojih kaplje saće, nevesto,
pod jezikom ti je med i mleko,
i miris je haljina tvojih kao miris livanski.
Ti si kao vrt zatvoren, sestro moja nevesto,
izvor zatvoren, studenac zapečaćen.
Bilje je tvoje voćnjak od šipaka
s voćem krasnim,
od kipra i narda.
Od narda i šafrana,
od iđirota i cimeta
sa svakojakim drvljem za kad,
od smirne i aloja
i sa svakim prekrasnim mirisima.
Izvore vrtovima,
studenče vode žive
i koja teče s Livana!
Ustani severe, i hodi juže,
i duni po vrtu mom da kaplju mirisi njegovi;
neka dođe dragi moj u vrt svoj,
i jede krasno voće svoje.
