Ja sam ruža saronska,
ljiljan u dolu.
Šta je ljiljan među trnjem,
to je draga moja među devojkama.
Šta je jabuka među drvetima šumskim,
to je dragi moj među momcima;
želeh hlad njen, i sedoh,
i rod je njen sladak grlu mom.
Uvede me u kuću gde je gozba,
a zastava mu je ljubav k meni.
Potkrepite me žbanovima,
pridržite me jabukama,
jer sam bolna od ljubavi.
Leva je ruka njegova meni pod glavom,
a desnom me grli.
Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske,
srnama i košutama poljskim,
ne budite ljubavi moje, ne budite je,
dok joj ne bude volja.
Glas dragog mog;
evo ga, ide skačući preko gora,
poskakujući preko humova.
Dragi je moj kao srna ili kao jelenče;
evo ga, stoji iza našeg zida,
gleda kroz prozor, viri kroz rešetku.
Progovori dragi moj i reče mi:
Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi.
Jer gle, zima prođe,
minuše daždi, otidoše.
Cveće se vidi po zemlji,
dođe vreme pevanju,
i glas grličin čuje se u našoj zemlji.
Smokva je pustila zametke svoje,
i loza vinova ucvala miriše.
Ustani, draga moja, lepotice moja, i hodi.
Golubice moja u raselinama kamenim,
u zaklonu vrletnom!
Daj da vidim lice tvoje,
daj da čujem glas tvoj;
jer je glas tvoj sladak
i lice tvoje krasno.
Pohvatajte nam lisice,
male lisice, što kvare vinograde,
jer naši vinogradi cvatu.
Moj je dragi moj, i ja sam njegova,
on pase među ljiljanima.
Dok zahladi dan i senke otidu,
vrati se, budi kao srna, dragi moj,
ili kao jelenče po gorama razdeljenim.
