Бреме Моаву.
Да, обноћ се раскопа Ар моавски
и пропаде;
да, обноћ се раскопа Кир моавски
и пропаде.
Отиде у дом и у Девон,
на висине, да плаче:
Моав ће ридати за Невоном и за Медевом,
све ће му главе бити ћелаве,
свака брада оскубена.
По улицама ће његовим припасивати кострет,
на крововима његовим и на улицама његовим
све ће ридати сузе лијући.
И викаће Есевон и Елеала,
до Јасе чуће им се глас;
и војници ће моавски викати,
душа ће се у сваком узмучити.
Срце моје вапије за Моавом;
бегунци његови побегоше дори до Сигора
као јуница трећакиња;
јер ће се ићи уз брдо луитско плачући,
и путем оронајимским разлегаће се јаук.
Јер ће нестати вода нимримских,
јер ће посахнути биље, нестаће траве,
зелени неће бити.
И зато што су остављали и што су чували
однеће се на поток арапски.
Јер ће вика ићи око међа моавских,
до Еглаима јаук њихов,
и до Вир-Елима јаук њихов.
Јер ће се вода димонска напунити крви;
и још ћу дометнути Димону,
на бегунце моавске и на остатак земаљски послаћу лавове.
