Kad Jefrem govoraše, beše strah;
beše se uzvisio u Izrailju;
ali se ogreši o Vala, te umre.
I sada jednako greše
i grade sebi lijući od srebra svog po razumu svom likove,
koji su svi delo umetničko,
a oni govore za njih:
Ljudi koji prinose žrtve neka celuju teoce.
Zato će biti kao oblak jutarnji
i kao rosa koja u zoru padne, pa je nestane,
kao pleva, koju odnosi vetar s gumna,
i kao dim iz dimnjaka.
A ja sam Gospod Bog tvoj od zemlje misirske,
i Boga osim mene nisi poznao,
i osim mene nema ko bi spasao.
Ja te poznah u pustinji,
u zemlji zasušenoj.
Imajući dobru pašu behu siti;
ali čim se nasitiše, ponese se srce njihovo,
zato me zaboraviše.
Zato ću im biti kao lav,
kao ris vrebaću ih na putu.
Srešću ih kao medvedica kojoj uzmu medvediće,
i rastrgaću im sve srce njihovo
i izješću ih onde kao lav;
zverje poljsko raskinuće ih.
Propao si, Izrailju;
ali ti je pomoć u meni.
Gde ti je car? Gde je?
Neka te sačuva u svim gradovima tvojim;
gde li su sudije tvoje,
za koje si govorio: Daj mi cara i knezove?
Dadoh ti cara u gnevu svom,
i uzeh ga u jarosti svojoj.
Svezano je bezakonje Jefremovo,
ostavljen je greh njegov.
Bolovi kao u porodilje spopašće ga,
sin je nerazuman,
jer ne bi toliko vremena ostao u utrobi.
Od groba ću ih izbaviti,
od smrti ću ih sačuvati;
gde je, smrti, pomor tvoj,
gde je, grobe, pogibao tvoja?
Kajanje će biti sakriveno od očiju mojih.
Rodan će biti među braćom svojom;
ali će doći istočni vetar,
vetar Gospodnji, koji ide od pustinje,
i usahnuće mu izvor,
i studenac će mu zasušiti;
on će odneti blago od svih dragih zaklada.
Samarija će opusteti,
jer se odmetnu od Boga svog;
oni će pasti od mača,
deca će se njihova razmrskati
i trudne žene njihove rasporiti.
