И у тај дан пева Девора и Варак син Авинејемов говорећи:
Благосиљајте Господа
што учини освету у Израиљу
и што народ драговољно приста.
Чујте цареви, слушајте кнезови;
ја, ја ћу Господу певати,
попеваћу Господу Богу Израиљевом.
Господе! Кад си силазио са Сира,
кад си ишао из поља едомског,
земља се тресаше,
и небеса капаху, облаци капаху водом.
Брда се растапаху пред Господом;
тај Синај пред Господом
Богом Израиљевим.
За времена Самегара сина Анатовог,
за времена Јаиљиног
неста путева,
и који иђаху стазама,
иђаху кривим путевима.
Неста села у Израиљу, неста их,
докле не настах ја, Девора,
докле не настах мајка Израиљу.
Он изабра нове богове,
тада рат беше на вратима;
виђаше ли се штит или копље
међу четрдесет хиљада у Израиљу?
Срце се моје привило к управитељима Израиљевим,
који драговољно присташе између народа.
Благосиљајте Господа.
Који јашете на белим магарицама,
који седите у суду
и који ходите по путевима,
приповедајте.
Престала је праска стрељачка
на местима где се вода црпе;
онде нека приповедају правду Господњу,
правду к селима његовим у Израиљу;
тада ће народ Господњи силазити на врата.
Устани, устани, Деворо;
устани, устани, запевај песму;
устани, Вараче,
води у ропство робље своје, сине Авинејемов.
Сада ће потлачени овладати силнима из народа;
Господ ми даде да владам силнима.
Из Јефрема изиђе корен њихов на Амалике;
за тобом беше Венијамин с народом твојим;
од Махира изиђоше који постављају законе,
а од Завулона писари.
И кнезови Исахарови бише с Девором,
Исахар као и Варак би послан у долину с људима које вођаше.
У делу Рувимовом
беху људи високих мисли.
Што си седео међу торовима
слушајући како блеје стада?
У делу Рувимовом
беху људи високих мисли.
Галад оста с оне стране Јордана;
а Дан што се забави код лађа;
Асир зашто седе на брегу морском
и у кршевима својим оста?
Завулон је народ који даде душу своју на смрт,
тако и Нефталим, на високом пољу.
Дођоше цареви, бише се;
бише се цареви ханански
у Танаху на води мегидској;
али ни мрве сребра не добише.
С неба се војева,
звезде с места својих војеваше на Сисару.
Поток Кисон однесе их,
поток Кадимин, поток Кисон;
погазила си, душо моја, снажно.
Тада изотпадаше коњима копита
од терања јунака њихових.
Проклињите Мироз, рече анђео Господњи,
проклињите становнике његове;
јер не дођоше у помоћ Господу,
у помоћ Господу с јунацима.
Да је благословена мимо жене Јаиља
жена Евера Кенејина;
мимо жене у шаторима да је благословена.
Заиска воде, млека му даде,
у господској здели донесе му павлаку.
Левом руком маши се за колац
а десном за маљ ковачки,
и удари Сисару, размрска му главу;
прободе и проби му слепе очи.
Међу ноге њене сави се, паде,
леже, међу ноге њене сави се,
паде где се сави, онде паде мртав.
С прозора гледаше мајка Сисарина,
и кроз решетку викаше:
Што се тако дуго не враћају кола његова?
Што се тако полако мичу точкови кола његових?
Најмудрије између дворкиња њених одговараху јој,
а и сама одговараше себи:
Нису ли нашли? Не деле ли плен?
По једну девојку, по две девојке на сваког.
Плен шарен Сисари, плен шарен, везен;
шарен, везен с обе стране,
око врата онима који запенише.
Тако да изгину сви непријатељи Твоји, Господе;
а који те љубе да буду као сунце
кад излази у сили својој.
И земља би мирна четрдесет година.
