А ти наричи за кнезовима Израиљевим;
и реци:
Шта беше мати твоја?
Лавица; међу лавовима лежаше,
млад своју међу лавовима храњаше.
И отхрани једно младо своје,
и поста лавић,
и научив се ловити ждераше људе.
И чуше народи за њ;
ухвати се у јаму њихову,
и одведоше га у веригама у земљу мисирску.
А она кад виде где се надала, али јој нада пропаде,
узе једно младо своје, и учини од њега лавића.
И он идући међу лавовима поста лавић,
и научи се ловити
и ждераше људе.
И позна дворе њихове,
и пустошаше градове њихове
тако да опусте земља и шта је у њој од рике његове.
И усташе на њ народи из околних земаља,
и разапеше му мрежу своју,
и ухвати се у јаму њихову.
И метнуше га у крлетку у веригама,
и одведоше га цару вавилонском,
и метнуше га у град
да му се више не чује глас по горама Израиљевим.
Док беше миран, мати твоја беше као винова лоза,
посађена крај воде,
родна и граната беше од многе воде.
И беху на њој јаки прутови за палицу владалачку,
и растом својим узвиси се изнад густих грана,
и би наочита висином својом,
мноштвом грана својих.
Али би ишчупана у гневу
и на земљу бачена,
и устока осуши род њен;
поломише се и посушише се јаки прутови њени;
огањ их прождре.
А сада је посађена у пустињи,
у земљи сувој и безводној.
И изађе огањ из прута грана њених
и прождре род њен
да нема на њој прута јаког
за палицу владалачку.
То је нарицање, и биће нарицање.
