Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.
Таштина над таштинама, вели проповедник,
таштина над таштинама, све је таштина.
Каква је корист човеку од свега труда његовог,
којим се труди под сунцем?
Нараштај један одлази и други долази,
а земља стоји увек.
Сунце излази и залази,
и опет хити на место своје одакле излази.
Ветар иде на југ и обрће се,
и у обртању свом враћа се.
Све реке теку у море, и море се не препуња;
одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.
Све је мучно, да човек не може исказати;
око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.
Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити,
и нема ништа ново под сунцем.
Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново?
Већ је било за векова који су били пре нас.
Не помиње се шта је пре било;
ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.
Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму. И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега. Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.
Шта је криво не може се исправити,
и недостаци не могу се избројати.
Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања. И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.
Јер где је много мудрости, много је бриге,
и ко умножава знање умножава муку.
