I u taj dan peva Devora i Varak sin Avinejemov govoreći:
Blagosiljajte Gospoda
što učini osvetu u Izrailju
i što narod dragovoljno prista.
Čujte carevi, slušajte knezovi;
ja, ja ću Gospodu pevati,
popevaću Gospodu Bogu Izrailjevom.
Gospode! Kad si silazio sa Sira,
kad si išao iz polja edomskog,
zemlja se tresaše,
i nebesa kapahu, oblaci kapahu vodom.
Brda se rastapahu pred Gospodom;
taj Sinaj pred Gospodom
Bogom Izrailjevim.
Za vremena Samegara sina Anatovog,
za vremena Jailjinog
nesta puteva,
i koji iđahu stazama,
iđahu krivim putevima.
Nesta sela u Izrailju, nesta ih,
dokle ne nastah ja, Devora,
dokle ne nastah majka Izrailju.
On izabra nove bogove,
tada rat beše na vratima;
viđaše li se štit ili koplje
među četrdeset hiljada u Izrailju?
Srce se moje privilo k upraviteljima Izrailjevim,
koji dragovoljno pristaše između naroda.
Blagosiljajte Gospoda.
Koji jašete na belim magaricama,
koji sedite u sudu
i koji hodite po putevima,
pripovedajte.
Prestala je praska streljačka
na mestima gde se voda crpe;
onde neka pripovedaju pravdu Gospodnju,
pravdu k selima njegovim u Izrailju;
tada će narod Gospodnji silaziti na vrata.
Ustani, ustani, Devoro;
ustani, ustani, zapevaj pesmu;
ustani, Varače,
vodi u ropstvo roblje svoje, sine Avinejemov.
Sada će potlačeni ovladati silnima iz naroda;
Gospod mi dade da vladam silnima.
Iz Jefrema iziđe koren njihov na Amalike;
za tobom beše Venijamin s narodom tvojim;
od Mahira iziđoše koji postavljaju zakone,
a od Zavulona pisari.
I knezovi Isaharovi biše s Devorom,
Isahar kao i Varak bi poslan u dolinu s ljudima koje vođaše.
U delu Ruvimovom
behu ljudi visokih misli.
Što si sedeo među torovima
slušajući kako bleje stada?
U delu Ruvimovom
behu ljudi visokih misli.
Galad osta s one strane Jordana;
a Dan što se zabavi kod lađa;
Asir zašto sede na bregu morskom
i u krševima svojim osta?
Zavulon je narod koji dade dušu svoju na smrt,
tako i Neftalim, na visokom polju.
Dođoše carevi, biše se;
biše se carevi hananski
u Tanahu na vodi megidskoj;
ali ni mrve srebra ne dobiše.
S neba se vojeva,
zvezde s mesta svojih vojevaše na Sisaru.
Potok Kison odnese ih,
potok Kadimin, potok Kison;
pogazila si, dušo moja, snažno.
Tada izotpadaše konjima kopita
od teranja junaka njihovih.
Proklinjite Miroz, reče anđeo Gospodnji,
proklinjite stanovnike njegove;
jer ne dođoše u pomoć Gospodu,
u pomoć Gospodu s junacima.
Da je blagoslovena mimo žene Jailja
žena Evera Kenejina;
mimo žene u šatorima da je blagoslovena.
Zaiska vode, mleka mu dade,
u gospodskoj zdeli donese mu pavlaku.
Levom rukom maši se za kolac
a desnom za malj kovački,
i udari Sisaru, razmrska mu glavu;
probode i probi mu slepe oči.
Među noge njene savi se, pade,
leže, među noge njene savi se,
pade gde se savi, onde pade mrtav.
S prozora gledaše majka Sisarina,
i kroz rešetku vikaše:
Što se tako dugo ne vraćaju kola njegova?
Što se tako polako miču točkovi kola njegovih?
Najmudrije između dvorkinja njenih odgovarahu joj,
a i sama odgovaraše sebi:
Nisu li našli? Ne dele li plen?
Po jednu devojku, po dve devojke na svakog.
Plen šaren Sisari, plen šaren, vezen;
šaren, vezen s obe strane,
oko vrata onima koji zapeniše.
Tako da izginu svi neprijatelji Tvoji, Gospode;
a koji te ljube da budu kao sunce
kad izlazi u sili svojoj.
I zemlja bi mirna četrdeset godina.
