Tada zapeva Mojsije i sinovi Izrailjevi ovu pesmu Gospodu, i rekoše ovako:
Pevaću Gospodu, jer se slavno proslavi;
konja i konjika vrže u more.
Sila je moja i pesma moja Gospod,
koji me izbavi;
On je Bog moj,
i slaviću Ga;
Boga oca mog,
i uzvišavaću Ga.
Gospod je velik ratnik;
ime mu je Gospod.
Kola Faraonova i vojsku njegovu vrže u more;
izbrane vojvode njegove utopiše se u crvenom moru.
Bezdani ih pokriše;
padoše u dubinu kao kamen.
Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se u sili;
desnica Tvoja, Gospode, satre neprijatelja.
I mnoštvom veličanstva svog oborio si one koji ustaše na te;
pustio si gnev svoj, i proždre ih kao slamu.
Od daha nozdrva Tvojih sabra se voda;
stade u gomilu voda koja teče;
stinuše se vali usred mora.
Neprijatelj reče: Teraću, stignuću,
deliću plen;
nasitiće ih se duša moja,
izvući ću mač svoj, istrebiće ih ruka moja.
Ti dunu vetrom svojim, i more ih pokri,
i utonuše kao olovo u dubokoj vodi.
Ko je kao Ti među silnima. Gospode?
Ko je kao Ti slavan u svetosti, strašan u hvali, i da čini čudesa?
Ti pruži desnicu svoju, i proždre ih zemlja.
Vodiš milošću svojom narod, koji si iskupio,
vodiš krepošću svojom u stan svetosti svoje.
Čuće narodi, i zadrhtaće;
muka će spopasti one koji žive u zemlji filistejskoj.
Tada će se prepasti starešine edomske,
junake moavske spopašće drhat,
uplašiće se svi koji žive u hananskoj.
Spopašće ih strah i trepet;
od veličine ruke Tvoje zamuknuće kao kamen,
dokle ne prođe narod Tvoj, Gospode,
dokle ne prođe narod koji si zadobio.
Odvešćeš ih
i posadićeš ih na gori nasledstva svog,
na mestu koje si sebi za stan spremio, Gospode,
u svetinji, Gospode,
koju su Tvoje ruke utvrdile.
Gospod će carovati doveka.
Jer uđoše konji Faraonovi s kolima njegovim i s konjicima njegovim u more, i Gospod povrati na njih vodu morsku; a sinovi Izrailjevi pređoše suvim posred mora.
I Marija proročica, sestra Aronova, uze bubanj u ruku svoju; a za njom iziđoše sve žene s bubnjevima i sviralama.
I otpevaše im Marija:
Pevajte Gospodu,
jer se slavno proslavi;
konja i konjika vrže u more.
Potom krenu Mojsije sinove Izrailjeve od Mora Crvenog, i pođoše u pustinju Sur; i tri dana išavši po pustinji ne nađoše vodu.
Odande dođoše u Meru, ali ne mogoše piti vodu u Meri, jer beše gorka; otuda se prozva mesto Mera.
Tada stade narod vikati na Mojsija govoreći: Šta ćemo piti?
I Mojsije zavapi ka Gospodu, a Gospod mu pokaza drvo, te ga metnu u vodu, i voda posta slatka.
Onde mu dade uredbu i zakon, i onde ga okuša.
I reče: Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svog, i učiniš što je pravo u očima Njegovim, i ako prigneš uho k zapovestima Njegovim i sačuvaš sve uredbe Njegove, nijednu bolest koju sam pustio na Misir neću pustiti na tebe; jer sam ja Gospod, lekar tvoj.
I dođoše u Elim, gde beše dvanaest izvora i sedamdeset palmi; i onde stadoše u logor kod vode.
