Reči propovednika, sina Davidovog cara u Jerusalimu.
Taština nad taštinama, veli propovednik,
taština nad taštinama, sve je taština.
Kakva je korist čoveku od svega truda njegovog,
kojim se trudi pod suncem?
Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi,
a zemlja stoji uvek.
Sunce izlazi i zalazi,
i opet hiti na mesto svoje odakle izlazi.
Vetar ide na jug i obrće se,
i u obrtanju svom vraća se.
Sve reke teku u more, i more se ne prepunja;
odakle teku reke, onamo se vraćaju da opet teku.
Sve je mučno, da čovek ne može iskazati;
oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati.
Šta je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo pod suncem.
Ima li šta za šta bi ko rekao: Vidi, to je novo?
Već je bilo za vekova koji su bili pre nas.
Ne pominje se šta je pre bilo;
ni ono što će posle biti neće se pominjati u onih koji će posle nastati.
Ja propovednik bejah car nad Izrailjem u Jerusalimu. I upravih srce svoje da tražim i razberem mudrošću sve što biva pod nebom; taj mučni posao dade Bog sinovima ljudskim da se muče oko njega. Videh sve što biva pod suncem, i gle, sve je taština i muka duhu.
Šta je krivo ne može se ispraviti,
i nedostaci ne mogu se izbrojati.
Ja rekoh u srcu svom govoreći: Evo, ja postah velik, i pretekoh mudrošću sve koji biše pre mene u Jerusalimu, i srce moje vide mnogo mudrosti i znanja. I upravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam bezumlje i ludost; pa doznah da je i to muka duhu.
Jer gde je mnogo mudrosti, mnogo je brige,
i ko umnožava znanje umnožava muku.
