Ovo mi pokaza Gospod: Gle, kotarica letnjeg voća.
I reče: Šta vidiš, Amose? A ja rekoh: Kotaricu letnjeg voća. A Gospod mi reče:
Dođe kraj narodu mom Izrailju,
neću ga više prolaziti.
I pesme će crkvene biti ridanje u onaj dan,
govori Gospod;
biće mnoštvo mrtvih telesa,
koja će se svuda pobacati ćuteći.
Čujte ovo, koji proždirete uboge i satirete siromahe u zemlji,
Govoreći: Kad će proći mladina da prodajemo žito?
I subota da otvorimo pšenicu?
Umanjujući efu i povećavajući sikal i varajući lažnim merilima;
Da kupujemo siromahe za novce i ubogog za jedne opanke,
i da prodajemo očinke od pšenice.
Zakle se Gospod slavom Jakovljevom:
Neću nikada zaboraviti nijedno delo njihovo.
Neće li se zemlja potresti od toga,
i protužiti svaki koji živi na njoj?
I neće li se sva razliti kao reka?
I neće li se odneti i potopiti kao od reke misirske?
I u onaj dan, govori Gospod Gospod,
učiniću da sunce zađe u podne,
i pomračiću zemlju za belog dana.
I pretvoriću praznike vaše u žalost
i sve pesme vaše u plač,
i metnuću kostret oko svih bedara,
i učiniću da svaka glava oćelavi
i da bude žalost kao za jedincem,
i kraj će joj biti kao gorak dan.
Gle, idu dani, govori Gospod Gospod,
kad ću pustiti glad na zemlju,
ne glad hleba ni žeđ vode,
nego slušanja reči Gospodnjih.
I potucaće se od mora do mora,
i od severa do istoka
trčaće tražeći reč Gospodnju,
i neće je naći.
U to će vreme obamirati lepe devojke i mladići od žeđi,
Koji se kunu krivicom samarijskom i govore:
Tako da je živ Bog tvoj, Dane,
i tako da je živ put u Virsaveju.
I pašće, i neće više ustati.
